ĐERĐELIN - PRAISTORIJSKI GRAD U TEMNIĆU

ĐERĐELIN  - PRAISTORIJSKI GRAD U TEMNIĆU

Piše: Miroslav Dimitrijević

Đerđelin je grad građen u vreme oko Trojanskog rata. Delo je potomaka Jerakla (grčki Heraklo) odnosno boga Serbona, tačnije njegovog sina Temena. Car Jeraklo (Sunce) u Bibliji je poznat kao car Asur, a u narodu popularni car Trojan (ne Trajan, to su podmetačine bečko-berlinske škole). Njegovo istorijsko ime je Serbo Makeridović, gospodar Drugog srpskog svetskog carstva, koje se prostiralo na tri susedna kontinenta. U osvajanje sveta krenuo je iz Nise (Niša) u Srbiji. Grad Đurđelin ili Đerđelin, na južnoj strani Juhora podigao je potomak Temenića, gospodar i bog  Đurđe, dok je na severnoj strani Juhora, na brdu kod današnje Jagodine takođe podigao utvrđeni grad.

Danas je to poznato Đurđevo brdo.

 Ovaj moj prilog, koliko je meni poznato, prvi je ozbiljan pristup istraživanju grada Đerđelina i kulta drevnog srpskog boga Đurđa (ne Svetog Đorđa, to je hrišćanski mučenik) u srpskoj, a to znači i u evropskoj i svetskoj istoriografiji. On se prećutkuje i gura u tamu zaborava. Čak ga pripisuju Aliji Đerzelezu. To su besmislice pomuslimanjenih Srba koji nemaju svoje junake, pa hoće da se negde "udenu".  To je njihov problem, a donekle i problem Ive Andrića koji I napisa pripovest o ovom poturčenjaku haramiji. Srbi muslimanske veropispovesti od prve polovine 15. veka traže svoj nacionalni identitet, svoje istorijsko utemeljenje. I ja to apsolutno razumem. Bez svoje istorije, kulture i civilizacije si kao bez odeće. Grad Đerđelin je praistorijski srpski grad, a u vreme oko Trojanskog rata najveći grad na levoj obali Morave.

Tip sela.

Selo je zbijeno i dosta ušoreno. Ušorenje je vršeno pored drumova, koji kroz ovo naselje prolaze, od Milutovca za Obrež i od manastira Kalenića u Varvarin. Između kuća je prosečna udaljenost od 15 do 30 metara. Selo se deli na četiri ma(h)ale, koje su: Kneževicka i Grabovačka Mala – na levoj strani reke – koji deli drum Bačina-Obrež a na desnoj strani reke su Banjska i Donja ili Glavičicka Mala. U selu je 350 kuća i 625 poreskih glava.

Ime naselju.

Za ime sela narodno predanje kaže da je od bačija, koje su tu nekada bile. Za te bačije jedni vele da su bile seljaka iz starog sela Grabovca dok drugi kažu da su bačije bile u vlasništvu seljaka iz okolnih sela, koji su se tu posle doselili.

Starine u selu.

Pripoveda se da je u mestu Đerđelinu nekada bila varoš, zvana Đerđelin. Ta se varoš prostirala od zapada ka istoku, od današnjeg Đerđeline do Grabovca, mesta u ravnici, gde je nekada bilo staro selo Grabovac, ili se varoš prostirala od današnje đerđelinske do grabovačke česme. Zahvatala je celu ravniocu Grabovac i stranu današnjeg Đerđelina. Dućani su, kako se priča, u toj varoši bili toliko česti, da je mačka mogla po krovovima preći s kraja na kraj varoši. U Đerđelini i danas ima zidanih bunara za koje kažu da su iz tog vremena. Zatim, postoje zidine od nekakva gradića, koje se jedva poznaju.

U Grabovcu postoji neka razvalina za koju se priča da je od banje, koja je tu bila. Do banje je stara česma a odmah do nje razvaline za koju se drži da je od crkve. Blizu ove crkvine je mesto Tovarnjača, gde su se tovarile i rastovarivale kamile, koje su donosile robu gradu Đerđelinu i odnosile ono što je bilo za odnošenje.

U Đerđelinu i okolini i danas se pronalaze stari rimski novci, stare mamuze, kose, motike i druge gvozdene i bronzane stvari. Još narodno predanje kaže da je iz narodnih pesama poznati Đerđelev Alija je bio iz ovoga grada, kao i da su ovaj grad zasnovali Turci.

Na istočnoj strani Bačine, odmah na kraju sela, nađene su humke i u ovima urne sa pepelom. Ove urne su u obliku velikih lončarskih ćupova, samo su mnogo bolje gleđosane. Skoro u svakoj urni, osim pepela, nađe se i po koja druga stvar; kao nož, britva, grivna, minđuša, đinđuva i dr.

Na severnoj strani Bačine postoji neko staro groblje, koje se zove Čivutsko groblje, gde su pokopani neki Čivuti, koji su tu izginuli. U blizina ovog groblja postoje dva zapuštena i zabataljena bunara o kojima se ništa ne zna, a do njih je neka razvalina, za koju se tvrdi da je bila crkva.

Pre nekoliko godina u ataru ovog mesta iskopan je jedan pečat na kome piše na turskom „sud opštine bačinske“ a kod osnovne škola pronađena je neka stara ikona.

U dnu sela, idući Varvarinu postoji nekoliko starih brestova za koje se priča da ih je tu posadio Car lazar. On je, vele, imao tu negde gumno gde je vr’o pšenicu, pa je jednom prilikom došao da poseti radnike. Kako je bila velika vrućina, to su se od sunčanih zraka u putu bio zaklonio jednom brestovo grančicom, koju je poslo pob’o u zemlju. Ta se grana primila i od nje porastao veliki brest a pored ovoga izniklo ih je još nekoliko.

Postanak sela i poreklo stanovnika.

Staro selo je bilo jugoistočno od sadašnjeg, kod Pojila ili Kneževih Vodenica na Kalinićskoj Reci i zvalo se Grabovac, kao što se to mesto tako zove, ili Gabrovac. Razlog zbog čega su se odavde preselili nije poznat. Zna se samo da su se poslednji iselili Grabovci, koji su zauzeli Grabovačku Malu i sadašnjem selu. Njih je tamo bilo ostalo 10 kuća, te su sami i sa stokom činili štetu Bačincima, zbog čega ih ovi tuže, te ih vlast natera da se presele u Bačinu. Ovo se deslio pre 70-80 godina a matica starog sela, po svoj prilici, biće da je preseljena pre 130 do 150 godina.

Mita Petrović pominje kao zasebno selo i Bačinske Vodenice ili samo Vodenice sa 3 kuće. To je selo, po pričanju, bilo na Kalinićskoj reci, između Bačine i Varvarina. Tu je bilo 6 kuća od jedne porodice. Kada jednom neki od njih učini neku krivicu, pobeže u Ražanj a knez Mileta Radojković ostale preseli u Bačinu a sam uzme vodenice, te se to mesto naziva Kneževe Vodenice.

GRAD BOGA RATA I POBEDE

     Toponim Đerđelin nalazi se blizu Bačine u Temniću (opština Varvarin, Rasinski okrug) i o njemu do sada nije izrečena konačna reč nauke. Kod Feliksa Kanica ( Srbija zemlja i stanovništvo, Srpska književna zadruga, Beograd, 1985.) nalazimo podatak da je to bilo rimsko utvrđenje, da je imalo svoj vodovod, terme i da je delom korišćeno i u 14. veku. Inače, Feliks Kanic je, kao što znamo, sve lokalitete na teritoriji zemlje Srbije uglavnom pripisivao rimskoj kulturi, što je više nego tendenciozno, a očigledno je da se i danas radi na novoj romeizaciji Srbije, najpre preko kulturne okupacije i aktuelnih turističkih destinacija iz doba Rima.

U Đerđelinu vladarska kuća Lazarevića je imala svoj letnjikovac – letnju rezidenciju – i koristila banje i terme, ali je vremenom sve sravnjeno sa zemljom, razneto i opustošeno.

Toponim Đerđelin je savremeni prelik starog naziva – Đurđelin.  Postoji i jezičko utemeljenje za ovu korensku morfemu đur=jur, a koje smo pronašli kod Milana Budimira i Svetislava Bilbije, koji tvrde da su drevni Srbi glas  j zamenjivali glasom  đ i obrnuto.   I narodno predanje potvrđuje ovo jezičko otkriće pomenutih paleolingvista i istoričara. Naime, drevne Temnićanke su svoje muževe kad polaze u vojeni pohod blagosiljale rečima: „Jur da ga vata“ ili „Đurudži ga vate“, odnosno jurišni zanos da ga drži, ratna sreća da ga vodi, Bog Juriša/Đuriša da ga nadahnjuje i čuva.

    Miloš S. Milojević (Odlomci istorije Srba, Srbsko učeno društvo, Državna štamparija Beograd, 1872, reprint IKP„Nikola Pašić“ Beograd) ovako objašnjava taj drevni blagoslov srbskih žena kad im muževi polaze u rat:

„ I danas đur, jur, juriš, đurim itd. kao i u starih Srba, znači boga rata i pobede, kao što svedoči i ovaj njihov vojeni usklik „ua“ umesto naše „ura“, t, j. „u raj“- idu oni Srbi koji padnu za svoju veru, narodnost i zemlju u boju“. Prema tome, morfema jur-đur u konačnoj jezičkoj derivaciji dala je ime gradu – Đurđelin – Đerđelin, a to je grad Boga rata i pobede, srećan, zanosan grad. Da je Miloš S. Milojević bio u pravu ne samo sa istorijske, verske i tradicijske strane, potvrđuje nam i jezičko utemeljenje za ovu korensku morfemu –đur=jur- jer i Milan Budimir i Svetislav Bilbija govore da su stari Srbi u svom jeziku glas j zamenjivali glasom đ. Naprimer: Jurje=Đurđe ili „Juraj=Đurađ“.

Miloš Milojević u svom već pominjanom delu piše i o srbskom narodu koji je otišavši sa Balkana  naselio Galiju, (rimski naziv) odnosno Rodaniju, današnju Francusku. I tamo u Rodaniji Srbi su opet imali svoju Rašiju – Gornju i Donju. „Gornja se opet delila na ove zemlje:  Đurđevsku ili Turićku oblast… i u njoj je živelo srbsko pleme Đurići (Đuranići) ili Juranići“ – tvrdi Milojević.

I iz ovog citata izvlačimo sledeće zaključke:

1) Potvrđuje se jezičko pravilo da su Srbi u svom govoru zamenjivali glasove đ i j i

2) da je istorijski stvarno postojalo srbsko pleme Đurića ili Jurića, Đuranića ili Juranića, Đurišnika ili Jurišnika.

Drevni srbski grad Đerđelin u Temniću podigli su u dalekoj praistoriji Temenići, pleme od loze Jeraklića, odnosno narod od krvnog stabla boga Serbona ili cara Serba Makeridovića (drugog boga Baka). Grad je po svoj prilici dobio ime po svom graditelju Đurđu – Đurđelin. Inače, Jeraklovo potomstvo je vrlo razgranato. Sam Jeraklid potiče od Jeraklovog sina Hila, koji izrodi Kleodeja, a ovaj Aristomaha (Arijca Velikog – u slobodnijem prevodu), a ovaj opet rodi – TEMENA.

Mit o TEMENU ostao je zapisan zahvaljujući Pausaniju (2. vek p. n. e.) i Apolodoru (1. na 2. vek p. n. e.). I po jednom i po drugom piscu, TEMEN je srbskog porekla. Nužno je dovesti u vezu današnji toponim TEMNIĆ sa TEMENIĆIMA. To antičko srbsko bratstvo naseljavalo je prostor današnjeg TEMNIĆA, odnosno obale u gornjem toku Velike Morave, kao što smo već napred rekli. Iz rodoslova Jeraklida dalje nalazimo da je TEMEN rodio KARANA, osnivača plemena KARANA, odnosno KARANOVIĆA, iz čije loze i potiče Aleksandar Veliki, car srbski.

TEMENI, srbsko veliko pleme, delom se selilo i na istok, pa tako Miloš S. Milojević pronalazi njihove tragove u toponimima i u Aziji:

„I tamo u Aziji i ovde su bile reke i gradovi toga imena… Temna reka – Temnon planina, vid: naš današnji Temnić“ („Odlomci istorije Srba“, Beograd, 1872, str, 43).

Postojanje ovih toponima verovatno potiče iz vremena  cara Serba Makeridovića ili Boga Serbona (drugog boga Baka), kada su i TEMENIĆI pošli za njim u osvajanje svetskog srbskog carstva. Po osvajanju ostali su  na tim mestima da žive i geografske pojmove sravnili sa pojmovima iz svog prvobitnog zavičaja u balkanskoj Srbiji te je tako jedna reka na Tibetu „krovu sveta“ dobila ime TEMNA, a planina TEMNON…

Đerđelin je u dubokoj srbskoj praistoriji, orijentaciono u vremenu oko Trojanskog rata, bio prestonica centralne Srbije – Sardanije. Smešten na južnoj strani planine Juhor, Đurđev grad Đerđelin imao je na severnoj strani Juhora, kod današnje Jagodine, svog „imenjaka“, odnosno drugo utvrđenje – Đurđev grad na Đurđevom brdu. Od grada Đerđelina u Temniću ne postoje nadzemni ostaci, ali na Đurđevom brdu postoje ostaci grada, mada se oko starosti ove tvrđavice istraživači ne slažu.

Mi smatramo da su Temenići, po kojima je današnjem Temniću i ostalo ime, odnosno Đurđevi potomci kontrolisali prostor od sastava dveju Morava, preko Temnića, Donjeg i Gornjeg Levča, Srednjeg Pomoravlja do Belice i Bagrdanskog tesnaca, zapravo celo Srednje Pomoravlje. Juhor, u srcu Srbije, bio je centralna strateška tačka, sa koje su kontrolisani svi prilazi, odnosno sve kapije Pomoravlja, bio je izvanredno zaštićen i kao planina puna rudnog bogatstva, posebno plemenitih metala. Zna se da su i u 4. veku Hristove ere postojali „rudnici cara Konstantina na Juhoru“, zatim u srednjem veku te rudnike su koristili car Dušan i knez Lazar Hrebeljanović, o čemu govori i Feliks Kanic („Srbija – zemlja i stanovništvo“)

SILAN ĐURA UVEK JE UĐURAN

Danas je stari srbski bog Đurđe – Đurum-Đurim – Đuran-Đura gotovo zaboravljen u srbskoj mitologiji, ali je ipak u mnogim narodnim pesmama ostalo njegovo ime i personalne karakteristike, zahvaljujući zapisivaču Milošu S. Milojeviću. Đurđe je pre svega hrabar ratnik, bog, zaštitnik srbskih vojnika i zaštitnik grada Đurđelina-Đerđelina, koji je u praistoriji bio glavni grad naroda Temenića, poreklom od loze Serba Makeridovića ili Jerakla, sa kojim se i opevava u svim narodnim pesmama. Pored Jerakla- Jarila, stari bog Đurđe stoji uz rame sa najvećim bogovima drevne srbske vere: Perunom, Vidom, Triglavom, Belbogom, Trojanom  i drugim.  O tome imamo i podataka u narodnim pesmama koje je zabeležio Miloš S. Milojević:

„Mladi Davor, silen Đurum,

Beli Perun, strašni Prava“.

„Pred Lazara siljenog

Pred Jarila hrabrenog

Da mu dade Jarilo:

Velje snage i sile.

Da mu dade Đurime:

Bojna konja dorata.

Bojno sedlo srebrno“.

( Miloš S. Milojević: Pesme i običaji ukupnog naroda srpskog, knjiga 1,Beograd, 1869: br. 148)

„Mladi Davor, silen Đurum,

Beli Perun, strašni Prava,

Svetli Svevid, jaki Rodogost,

I posilni Triglav stari,

Što sotvori, žive, ruši“.

(Miloš S. Milojević: Pesme i običaji ukupnog naroda srpskog, knjiga., 3, 1875: br. 193)

Koji su atributi srbskih bogova stare religije-božanstava: Davor je mlad, Đura silan. I danas u narodu moravskoga kraja se kaže „On je uđuran“ – odnosno spreman i silan. A za mlakonju i nespremnoga čoveka kaže se ironično: „E, on je baš uđuran“.(Kazivala Radmila Dimitrijević, po „rečniku“ svoje bake Kosare iz Potočca).

Perun je beli bog – Belbog ili Beli Bog ; Svevid – svetli, a Radogost je snažan i jak. Po svoj prilici najjači je Triglav, ali i ovde  je prisutan bog Đurđe pod imenom Đurašin, ali i Jurašin. Znamo da je Jurašin i Đurašin isto ime, kako nam je na početku ovog poglavlja  obrazložiili Milan Budimir i Svetislav Bilbija.

Doro Pravdi pravo govorio.

„Dognao bi mili gospodaru!

Dognao bi tvoju milu seju!

Tvoju seju Zlatiju devojku,

Al se bojim Bogdana ovčara

Sa njegovih devet mile braće

S Vukašina i sa Bogdašina

S Jurišanom i sa Dragišanom,

Borašinom i tim Đurašinom,

Dragičanom i Andročanom

I Veljisavom bratom ponajmlađim.

Obe će mi noge salomiti,

A stražnje mi ognjem sagoreti

Te ću ostat grdan u svijetu“

(Miloš S. Milojević: Pesme i običaji ukupnog naroda srbskogBeograd, 1875. godine).

U pesmi Lazar i Jarilo su jedno isto božanstvo, u čijim likovima dominira drevniji staroslovenski arhetip Jarila, i novi, nacionalno srbski, koji se profilisao u istorijsko ratničkom vremenu Srba. O tome se pripoveda i u pesmi koja pripada istom lazaričkom ciklusu (I, br. 165).

“Obrni se Lazare, / Naš prerabri Jarune!“.

Pesma (I, br. 166) unosi i nove elemente:

“Pred Lazara siljenog,

Pre Jarila hrabrenog

Da mu dade Jarilo:

Velje snage i sile.

Da mu dade Đurime:

Bojna konja dorata.

Bojno sedlo srebrno“

 (Miloš S. Milojević: „Pesme i običaji ukupnog naroda srbskog“ II, br. 261)

Dakle, Jarilo, jeste hrabar junak. Jarilo, pomaže kneza Lazara – hrišćanskog vojskovođu na polju Kosovu! Bog Đuro u sledećoj pesmi dobija atribute jarovidog boga Jarila, ali istovremeno i boga Vida – Jarovid, i uz to epitet – turnovitog.

“Otputova silna Straovila.

Reda dođe i miloj joj ćerci,

Reda dođe u pohode poći,

Miloj ćerci vili Poljeljici,

A sa zetom mladim Jarovidom.

Jarovidom Đurom Đurkovićem.

Reda dođe ama ne dolaze.

Čekala jih tamo Straovila.

Čekala ih godinicu dana,

Čekala jih i drugu godinu,

Čekala jih za devet godina,

Kada joj se veće dodijalo.

Tad upreže te konje vetrove,

… I povede munje i gromove,

A sa mužem velikim Peršanom.

U čas pošli, a brže su došli,

Baš na Šaru visoku planinu.

… Kako došli na vršak planinu,

Al’ na njemu nigde dvora nema.

Gde su bili tamo beli dvori,

Velji dvori silnog Jarovida,

Jarovida Đura Turnovitog,

U oblaku u trokratnom zraku“.

(  Miloš S. Milojević: Pesme i običaji ukupnog naroda srbskog II I, br. 223)

I u sledećoj pesmi  drevni srbski bog Đurđe opisuje se atributom – strašni:

“Dragi zmeje, koude će me nosiš?

… Svekar ti je taj velji Triglave,

A svekrva stara Živanija,

A deveri Prave, Svetovide,

Strašin Đurim i silin Jarojle,

Se Božići mili Belbožići,

A jetrve mlade Belbožiće,

Što se svetlat kako jasno soulnce“.

( Miloš S. Milojević: Pesme i običaji ukupnog naroda srbskog, II, br. 261)

ĐURĐE ILI ĐURA JE BOG PLODNOSTI U POMORAVLjU

Sreten Petrović (Mitologija , kultura, civilizacija) jedan od naših najboljih savremenih poznavalaca drevne srbske i slovenske  mitologije pojašnjava nam odnose među božanstvima Srba-Slovena:   „Triglav simbolizuje Sunce, svekrva, žena Triglavova je Živanija, koja simbolizuje Mesec, solarno-lunarni dualizam; sinovi Triglavovi, nesumnjivo je, upravo su svi gore pobrojani, njih desetorica, uključiv tu i Svetovida. Pored ostalih i Prava, Svetovid, “silni“ Jarilo, i “strašan Đurim“ = Davor, koji se sada nazivaju milim Belbižićima; Belbožićima, jer su sinovi Svetlog boga, boga Sunca“. „Kao da je mladoženja, Zmaj, u stvari Perun, kao zmajevito božanstvo, katkada i u formi bika, odvodi devojke u svoje odaje.

U pesmi (III, br. 371) to se i potvrđuje:

“Prvo horo od mladi momčinja,

Od momčinja vojni Jarilovi,

I brata mu Jurišan Đuriša.

Sve junaci boljiji od bolego“.

( Miloš S. Milojević: Pesme i običaji ukupnog naroda srbskog  III, br. 371).

Međutim, da nije uvek pevač svestan distinkcije ko je to Đurim, jer mitološki meša dva inače po temperamentu i karakteru slična božanstva, koja su uz to i u bratskom odnosu, a negde i pobratimi – što ukazuje na bližu vezu unutar kruga sunčeve braće, pokazuju sledeći odlomci pesama: (III, br. 285, 286);

“Sina ženit so ta bela Vila,

Bela vila mlado Poljeljica;

Ćerka dava za dobra junaka,

Za junaka Đurašić Jarila“.

“Na svoj gospodin golem Đurim,

Golem Đurim Jaril vojvoda“.

Proizlazi da je mladoj vili Živaniji svekar: Radogost, a žena Radogosta – Jaga. Sin im je Đurim, što je drugde Davor, ovde Jaril. U pesmi (III, br. 13 i 19):

“Ulini mi umoli mi,

Velja Đura, taj Jarila“;

“Al’ se Đurađ ne daje,

Za momka mi Jarila“

(Sreten Petrović: Mitologija , kultura, civilizacija).

Mit o Đurđu kao bogu plodnosti bio je raširen u narodu moravskog kraja. Bog plodnosti ili Đurđe. Različiti oblici imena Gurg, Đurđ…provlače se kroz etnološku literaturu, đurđevske pesme i običaje, ako i hristijanizovanog praznika Sv.Đorđa koji se nikada u narodu ne zove Đorđevdan nego Đurđevdan (Gurgevdan ili Gjurgjevdan). Slavljen je na tačnom središnjem danu proleća (45.-og dana od 90 dana proleća)kao i danas..U srednjem veku su mu dodati epiteti zelenog viteza i romatične konotacije,,on ubija zmaja da bi spasio izabranicu svoga srca.Đurđijanci (današnji Gruzijci) ga se sećaju. Ceo slovenski svet.A i u Hatskom carstvu je slavljen ali pod drugim imenom… Astrolozi bi rekli da je Đurđevdan dan kada je Sunce na 15 stepenu Bika, a bik se razlikuje od vola baš po tom organu koji služi za razmnožavanje..i produžetak vrste.. Za njega se vezuje kult plodnosti (i grojze i lojze i deca i jarići i jaganjčići) pa mi se čini izuzetno logičnim..da je seme rasta i seme života skriveno u daru Boga plodnosti, odnosno to je njegov glavni atribut…I otud Đurđ=Đorđe.

Đurađ je bog plodnosti i muškosti i Đurđevdan je njegov praznik i Bik je njegov znak… Inače, diskutabilno je i to koliko se zadržao uopšte i u običajima povezanim s praznikom Đurđevdanom, ako ovaj slovenski praznik ima veze s bogom Đurđem — po imenu svakako da, on je nazvan po svetom Đorđu, a verujem da je ovaj upravo oličenje muškosti zadržano u hrišćanstvu — ali đurđevdanski običaji ne slave muškost nego proleće, Bik je znak početka proleća! Gradovi, a posebno stanovnici velegrada su zaboravili Đurdja, iako u crkvenom kalendaru piše (proveri!) Đurđevdan, a ne Đorđevdan  ili Gregorijev dan. Praznik Đurđa je kulminacioni momenat proleća (45, dan od mogućih 90), kao onaj jedan dan  vrhunca plodnosti jajne ćelije..Iza toga već nije isto, a pre nije ni bilo…Postojao je praznik i pre hrišćanstva. U 15. veku razrušeno je poslednje svetilište starije vere. Sv.Đorđe nema veze sa razbijanjem jajeta o glavu ovčijeg predvodnika, niti mu se pevaju đurđevske pesme na đurđevski glas „Krasan junak nada selo šeće…Devet seja kupaju ga..Devet seja oblače ga…itd“.   Jarilo ili stari bog rata Đurđe.“

Kako Milojević objašnjava mitski lik Jarila? U okviru lazaričkih pesama i običaja, on daje opis boja koje se javljaju u ovome običaju, odnosno koje su boje najpoželjnije, a zatim, koja bilja, i koje se drvo uzima u cilju pletenja venaca, kićenja lazaričke povorke. Kakva je zastava? Što se grane za vence tiče, uzimaju se od grma i hrasta:

“Grmova ili rastova, a i draškova grana sa plodom znači: venac slave, pobeda nad neprijateljima koja se i u ljubavi hoće. On je još i znamenje boga Jarila starog ili Đure, boga vojna, ratova i krajina i boga Davora ili Tavora, boga smrti i užasa a i opšte tuge i žalosti“.

( Miloš S. Milojević, Pesme i običaji ukupnog naroda srbskog, knjiga I, Beograd, str. 104).

Legenda o Đerđelinu – zapis Stanoja Mijatovića, 1905.

    „Pripoveda se da je u mestu Đerđelinu nekada bila varoš, zvana Đerđelin. Ta se varoš prostirala od zapada ka istoku, od današnjeg Đerđeline do Grabovca, mesta u ravnici, gde je nekada bilo staro selo Grabovac, ili se varoš prostirala od današnje đerđelinske do grabovačke česme. Zahvatala je celu ravniocu Grabovac i stranu današnjeg Đerđelina. Dućani su, kako se priča, u toj varoši bili toliko česti, da je mačka mogla po krovovima preći s kraja na kraj varoši. U Đerđelini i danas ima zidanih bunara za koje kažu da su iz tog vremena. Zatim, postoje zidine od nekakva gradića, koje se jedva poznaju. U Grabovcu postoji neka razvalina za koju se priča da je od banje, koja je tu bila. Do banje je stara česma a odmah do nje razvaline za koju se drži da je od crkve. Blizu ove crkvine je mesto Tovarnjača, gde su se tovarile i rastovarivale kamile, koje su donosile robu gradu Đerđelinu i odnosile ono što je bilo za odnošenje.

U Đerđelinu i okolini i danas se pronalaze stari rimski novci, stare mamuze, kose, motike i druge gvozdene i bronzane stvari. Još narodno predanje kaže da je iz narodnih pesama poznati Đerđelev Alija je bio iz ovoga grada, kao i da su ovaj grad zasnovali Turci.

Na istočnoj strani Bačine, odmah na kraju sela, nađene su humke i u ovima urne sa pepelom. Ove urne su u obliku velikih lončarskih ćupova, samo su mnog bolje gleđosane. Skoro u svakoj urni, osim pepela, nađe se i po koja druga stvar; kao nož, britva, grivna, minđuša, đinđuva i dr.Na severnoj strani Bačine postoji neko staro groblje. U blizina ovog groblja postoje dva zapuštena i zabataljena bunara o kojima se ništa ne zna, a do njih je neka razvalina, za koju se tvrdi da je bila crkva. Pre nekoliko godina u ataru ovog mesta iskopan je jedan pečat na kome piše „sud opštine bačinske“ a kod osnovne škola pronađena je neka stara ikona“.

(Stanoje Mijatović:„Temnić–antropogeografska i istorijska studija“, Srpska kraljevska akademija, Beograd, 1905).

Legenda koju je zabeležio Stanoje Mijatović govori o Đerđelinu kao veoma gusto naseljenom mestu, tako da je mačka mogla s krova na krov skačući da prođe celo naselje. I danas su sva naselja od Varvarina do Jagodine spojena, a često ih razdvaja samo tabla sa imenom naselja, tako da je Đerđelin od Bačine do Jagodine ustvari i dalje jedno naselje, koje bi to zvanično moglo i da postane novim prostornim planom, novom demografskom, ekonomskom  i administrativnom strategijom. I kao u dalekoj prošlosti, Đerđelin bi vremenom opet mogao da postane – srbski megapolis.

(Napomena autora: Prisvojni pridev etnonima Srbi pišemo – srbski, a ne srpski, kao što je činio i Vuk Karadžić. Mi nismo Srpi već Srbi)